Архиве аутора: sasa

17. Март 2014, Србија

Први резултати ванредних парламентарних избора су пред нама. Према прелиминарним информацијама Српску напредну странку ће у Парламенту предтављати близу 160 посланика, више него довољно за самостално формирање Владе.

Верујем да се гласачи политичких противника у овом тренутку осећају разочарано, па и до те мере да овај резултат сматрају катастрофом за Србију. Ја сам један од оних који су гласали против, али мислим да је ово добар резултат за Србију гледано дугорочно. Зашто?

Два сценарија су пред Србијом у наредном периоду:

Вучић реформатор – Захваљујући апсолутној већини Вучић спроводи болне реформе без ометања. Завршава се реструктурирање јавних предузећа, спроводе се регулаторне реформе, завршава се приватизација…

Вучић демагог – Знање, воља и капацитет будућих министара није довољно да се спроведу ствари које су неопходне. Настављају се приче о Београдима на води, Мерцедесу, пловним каналима по Србији, све то како би се сакриле поражавајуће чењенице о безнадежној финансијској ситуацији. Наставља се са извлачењем пара из система у циљу очувања политичке моћи. Србија клизи у банкрот.

Пржељкујем први сценарио али верујем у други.

Први је за Србију бољи, али би ме итекако изненадио. Али био бих спреман да признам да сам био у заблуди ако се оствари.

Овај други, реалнији, би свакако довео до банкрота за мање од 2 године. СНС (читај Вучић) неће имати иза кога да се сакрије за све лоше одуке у наредном периоду. Чак и ако СНС одлучи да прими у владу још неку од парламентарних странака, то неће моћи да буде покриће за Вучића јер те странке неће имати уцењивачки капацитет да би ма какве реформе зауставиле. Ово је веома лоше на први поглед, али би сигурно представљало отрежњење српског бирачког тела, а то је добра страна.

Поред банкрота, још једна је лоша страна другог сценарија. У овом тренутку не постоји алтернативна опција за бираче. Бар не довољно јака да би се у овом трнутку назрела. Али ови лоши резултати би требло да неке бајате фаце из политичког живота склоне заувек и да неки нови људи донесу неку нову наду за све нас.

Добро вече, спремите личне карте

Са звучника се чула пријатна, лагана музика. Ни превише гласна ни превише тиха. На телевизору у углу локала је била нека утакмица, без звука. То очигледно није сметало групи другара који су уз пиво и кикирики коментарисали одлуке судије. Још неколико попуњених столова, људи разговарају, смеју се, пријатна атмосфера у сваком случају. Спазио сам слободан сто на даљем крају локала:

– Тамо? Шта милиш?

Она је била одмах иза мене:

– Ок је, хајдемо тамо.

Чекао сам на овај дан већ неко време. Нисмо успевали да укладимо слободно време претхотдних дана, што ме је, морам признати, учинило мало нестрпљивим. Упознао сам је преко друга који студира са њом. Ретко лепа девојка, није много прошло пре него што сам одлучио да је позовем на пиће. И ево нас. Она лепша него икад, ја нервознији него икад.

– Лепо је овде, нисам долазила скоро. – прокоментарисала је.

– Да, музика није прегласна као на другим местима, одлично место за разговор уз кафу.

Од устаљених фраза за отварање разговора, преко небројано много тема које су уследиле, вече се полако али сигурно претварало у једно од најлепших те године. Реч по реч, осмех по осмех, минут по минут, време је летело. Нисам се томе радовао, али ускоро је требало кренути кући. Погледом сам тражио конобара не бих ли му платио. И баш у том тренутку, утишала се музика, светло се појачало. Високи човек у униформи интерветне полиције предводио је још десетак својих колега који су један по један улазили у кафић. Строгим, пословичним гласом високи човек је проговорио:

– Добро вече, спремите личне карте.

 

Унапред се извињавам читаоцима што су морали да читају ову неспретно написану причу изнад. Моје приповедачке способности су упитне, али циљ је био да се дочара свакодневна слика у нишким угоститељским објектима претходиних петнаестак дана. Наиме, након немилог догађаја у коме је трагично настрадао Вук Стојиљковић, нишка полиција под изговором побољшања безбедносне ситуације у граду спроводи свакодневне рације у најпрометнијим кафићима.

Када уђе у кафић, полиција не дозвољава гостима да напусте објекат до завршетка рације. Сви бивају легитимисани. Они за које чувари реда процене да су сумњиви буду претресени и проверени преко радио везе.

Искуство је, свако ко је дожево ће вам рећи, непријатно. Гомила намрштених полицајаца вас испитује, бележи ваше податке у неку свеску, претрише. Ипак, већина, укључујући и оне који су били изложни овом поступку, сматрају ово нужним злом. На крају крајева, то је посао полиције. Јесте ли?

Сложићу се да оваква пракса заиста подиже безбедност у граду до одређене границе. Људи који би еневтуално имали неке криминалне намере су опрезнији или се не појављују, заплењено је неколико комада оружја у претходим данима, вероватно и нешто дроге.

У овом тексту се нећу бавти чињеницом да је претресање људи без оноване сумње да су се огрешили о закон врло упитно у смилу легалности. Уместо тога, покушађу да покажем да оваква пракса не може да да резултате на дужи рок.

Мала дигресија. Рецимо да желите да срповедете контролу квалитета одеће у једном граду. Први начин – Отпакујете сваки комад одеће, натегнете мало рукама лево-десно, ако се поцепа повлачите из продаје ако издржи враћате у промет. Други начин – Спроведете детаљно тестирање на малом узорку одеће. У сличају неправилност повлачите целу серију одеће коју репрезентује тестирани узорак, утврдите одговорност за неусклађеност производа који се продаје са декларацијом, одредите казне за одговорне, у складу са законом.

Ефекти првог начина. Скупа контрола јер је потребно много инспектора који би успели да исконтролишу сву одећу. Пуно простора за корупцију, јер не можете контролисати толико инспектора. Траљава контрола јер треба контролисати толико тога па се жури.

Ефекти другог начина. Због страха од санкција произвођач унапређује производни процес и контролу квалитета како не би плаћао пенале. Дистрибутери пазе више приликом транспорта како не би плаћали надокнаду штете. Трговине воде рачуна да имају кредибине добављаче и дистрибутере и о томе како је роба изложена или складиштена како не би сносли санкције. Сва три претходно поменута утичу на повећање квалитета производа.

Да се вратимо на рације, ово што се ових дана ради у Нишу је горе поменути први начин, на примеру превенције криминалитета у граду. Скупо је, траљаво је, непријатно је, може се злоупотребљавати. А док се полиција бави овим бесмисленим послом, преступницима се на суду умањују казне због олакшавајућих околности које то заправо нису или чак бивају потпуно ослобођени. У појединим случајевима се уопште и не процесирају јер није било струје да се откуца извештај. А нећу ни да говорим о корупцији и могућости да избегнете казну прибегавајући истој.

Нама треба други начин, строге казне и јако и независно судство које ће их одређивати. Па кад убица добије 40 година затвора, неће клинци пуцати једни на друге због мрких погледа.

Социјални станови

У јеку изборне кампање поново је актуелизована прича о градњи социјалних станова. Шта се заправо подразумева под појмом социјални стан? Било ми је портебно доста времена да нађем одговор на ово питање. Нешто слично одговору сам пронашао у опису пројекта на сајту Републичке агенције за становање: http://www.rha.gov.rs/izgradnja-1-700-stanova/. У тексту се наводи: „Сврха изградње 1’700 социјалних станова у 12 градова широм Србије је давање под закуп или продаја станова под непрофитним условима.“. Даље се каже: „Продајна цена станова не може бити већа од 499 евра по метру квадратном нето корcине стамбене површине станова (без урачунатог ПДВ-а)“, или „Закупнина станова може стајати највише 1.2 евра по метру квадратном нето корине стамбене површине станова (са урачунатим ПДВ-ом)“.

Узмимо сада као пример један стан од 50 метара квадратних. У горе поментуром тексту се каже да продајна цена не може бити већа од 499 евра по метру квадратном. Не наводи се минимална цена, али дађу себи слободу да проценим. Узећемо да је цена квадрата стана из примера 350 евра по метру квадратном. Тиме долазимо до цене целог стана од 17’500 евра. Ако се овакав стан понуди на кредит од тридесет година без камате и учешћа долазимо до месечне рате од око 48.6 евра.

Према подацима министарства спољне и унитрашње трговине и телекомуникација, минимална (о просечној нећу ни да говорим) потрошачка корпа за трочлану породицу износи 33’919.75 динара. Ако на то додамо горе поменутих 48.6 евра (по данашњем среднјем курсу народне банке то је 5’635.25 динара), добијамо збирну цифру од 39’555 динара. Претпоставимо да је ово минимална висина месечних прихода за трочлану породицу да би она могла себи да приушти плаћање рате за стан.

Питање: Да ли држава Србија породицу која остварује приходе од 40’000 динара месечно сматра социјално угроженом? Нисам успео да нађем релевантне критеријуме, али прилично сам сигуран да је одговор не.

606

Ако пак грешим па критеријуми буду довољно флексибилни да би могла да их задовољи и једна породица која има довоњно прихода да би себи могла да приушти рату, онда се доводи у питање морална оправданост оваквог пројекта. Другим речима, да ли постоје групе са приоритетнијим потребама за новцем из фонда социјалне заштите а који ће за исти бити ускраћени јер је новац потрошен у друге сврхе? Одговор на ово питање је дефинитивно – да.

Из мог угла, ово је само још један од начина да се људи блиски органима власти домогну јефтиних некретнина чија ће вредност бити вишеструка кроз неколико година.