Добро вече, спремите личне карте

Са звучника се чула пријатна, лагана музика. Ни превише гласна ни превише тиха. На телевизору у углу локала је била нека утакмица, без звука. То очигледно није сметало групи другара који су уз пиво и кикирики коментарисали одлуке судије. Још неколико попуњених столова, људи разговарају, смеју се, пријатна атмосфера у сваком случају. Спазио сам слободан сто на даљем крају локала:

– Тамо? Шта милиш?

Она је била одмах иза мене:

– Ок је, хајдемо тамо.

Чекао сам на овај дан већ неко време. Нисмо успевали да укладимо слободно време претхотдних дана, што ме је, морам признати, учинило мало нестрпљивим. Упознао сам је преко друга који студира са њом. Ретко лепа девојка, није много прошло пре него што сам одлучио да је позовем на пиће. И ево нас. Она лепша него икад, ја нервознији него икад.

– Лепо је овде, нисам долазила скоро. – прокоментарисала је.

– Да, музика није прегласна као на другим местима, одлично место за разговор уз кафу.

Од устаљених фраза за отварање разговора, преко небројано много тема које су уследиле, вече се полако али сигурно претварало у једно од најлепших те године. Реч по реч, осмех по осмех, минут по минут, време је летело. Нисам се томе радовао, али ускоро је требало кренути кући. Погледом сам тражио конобара не бих ли му платио. И баш у том тренутку, утишала се музика, светло се појачало. Високи човек у униформи интерветне полиције предводио је још десетак својих колега који су један по један улазили у кафић. Строгим, пословичним гласом високи човек је проговорио:

– Добро вече, спремите личне карте.

 

Унапред се извињавам читаоцима што су морали да читају ову неспретно написану причу изнад. Моје приповедачке способности су упитне, али циљ је био да се дочара свакодневна слика у нишким угоститељским објектима претходиних петнаестак дана. Наиме, након немилог догађаја у коме је трагично настрадао Вук Стојиљковић, нишка полиција под изговором побољшања безбедносне ситуације у граду спроводи свакодневне рације у најпрометнијим кафићима.

Када уђе у кафић, полиција не дозвољава гостима да напусте објекат до завршетка рације. Сви бивају легитимисани. Они за које чувари реда процене да су сумњиви буду претресени и проверени преко радио везе.

Искуство је, свако ко је дожево ће вам рећи, непријатно. Гомила намрштених полицајаца вас испитује, бележи ваше податке у неку свеску, претрише. Ипак, већина, укључујући и оне који су били изложни овом поступку, сматрају ово нужним злом. На крају крајева, то је посао полиције. Јесте ли?

Сложићу се да оваква пракса заиста подиже безбедност у граду до одређене границе. Људи који би еневтуално имали неке криминалне намере су опрезнији или се не појављују, заплењено је неколико комада оружја у претходим данима, вероватно и нешто дроге.

У овом тексту се нећу бавти чињеницом да је претресање људи без оноване сумње да су се огрешили о закон врло упитно у смилу легалности. Уместо тога, покушађу да покажем да оваква пракса не може да да резултате на дужи рок.

Мала дигресија. Рецимо да желите да срповедете контролу квалитета одеће у једном граду. Први начин – Отпакујете сваки комад одеће, натегнете мало рукама лево-десно, ако се поцепа повлачите из продаје ако издржи враћате у промет. Други начин – Спроведете детаљно тестирање на малом узорку одеће. У сличају неправилност повлачите целу серију одеће коју репрезентује тестирани узорак, утврдите одговорност за неусклађеност производа који се продаје са декларацијом, одредите казне за одговорне, у складу са законом.

Ефекти првог начина. Скупа контрола јер је потребно много инспектора који би успели да исконтролишу сву одећу. Пуно простора за корупцију, јер не можете контролисати толико инспектора. Траљава контрола јер треба контролисати толико тога па се жури.

Ефекти другог начина. Због страха од санкција произвођач унапређује производни процес и контролу квалитета како не би плаћао пенале. Дистрибутери пазе више приликом транспорта како не би плаћали надокнаду штете. Трговине воде рачуна да имају кредибине добављаче и дистрибутере и о томе како је роба изложена или складиштена како не би сносли санкције. Сва три претходно поменута утичу на повећање квалитета производа.

Да се вратимо на рације, ово што се ових дана ради у Нишу је горе поменути први начин, на примеру превенције криминалитета у граду. Скупо је, траљаво је, непријатно је, може се злоупотребљавати. А док се полиција бави овим бесмисленим послом, преступницима се на суду умањују казне због олакшавајућих околности које то заправо нису или чак бивају потпуно ослобођени. У појединим случајевима се уопште и не процесирају јер није било струје да се откуца извештај. А нећу ни да говорим о корупцији и могућости да избегнете казну прибегавајући истој.

Нама треба други начин, строге казне и јако и независно судство које ће их одређивати. Па кад убица добије 40 година затвора, неће клинци пуцати једни на друге због мрких погледа.

Share on Google+0Share on Reddit0Tweet about this on TwitterShare on Facebook0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *